Svetislav Basara, kolumna za dnevni list Danas
Opštepoznata je srpska sklonost "obeležavanjima" godišnjica i pompeznim proslavama raznoraznih jubileja - a naročito jubilejskim tulumima i krkanlucima - pa me zato živo čudi da smo poduboko zašli u sedamdesetu godinu od jednog važnog istorijskog događaja, a da, bar zasad, niko i ne pomišlja da ga makar pomene, kamoli da ga "obeleži".
Reč je o sedamdesetoj godišnjici (1948-2018) famozne Rezolucije informbiroa koja je usledila nakon što je drug Tito voždu svetskog proletarijata, Staljinu izgovorio istorijsko NE. O političkim uzrocima i povodima tog istorijskog popičkavanje sa dalekosežnim posledicama po ovdašnju istoriju i život, možete se obavestite na Wikipediji, ja ću u našoj današnjoj kolumni produžiti tamo gde je Slobodan Jovanović stao i dati još jedan prilog proučavanju srpskog nacionalnog karaktera.
Vratimo se, dakle, u mračne četrdesete godine prošlog veka, u kojima je srpski nacionalni karakter ušao - savremeno "srpsko stanovište" tvrdi "nepravedno i pod pritiskom", ja pak tvrdim zakonomerno dobrovoljno i plebiscitarno - u komunističku fazu svog dijalektičkog razvoja. U Srbiji se tih godina sve beše pretumbalo, dibidus je druga postala sudija - svetosavlje, Sveti Sava, duhovna vertikala, Kosovo...( _______dopišite ostatak) sve to beše odgurnuto u ropotarnicu istorije, samo je jedna konstanta srpskog nacionalnog bića i karaktera - rusofilija - ostala netaknuta.
Čuj - netaknuta! Toliko joj je dobro išlo i toliko je obuzela široke srpske mase, da je zapretila realna opasnost da se san Tome Nikolića prenatalno ostvari i da Srbija, sa sve ex Jugoslavijom, postane ruska gubernija. Drug Tito je takođe voleo Matušku Rosiju, u to uopšte ne treba sumnjati, ali je - budući je zanat pekao na licu mesta, u moskovskom hotelu Lux - dobro znao da rusifikacija Jugoslavije (na čelu sa Srbijom) neće izaći na dobro, pogotovo ne za njega lično, pa je - prethodno pripremivši teren, a ne srljajući kao njegovi naslednici - stisnuo muda i Kobi u brk skresao - NJET!
Rusofilija je u Srbiji prekonoć postala persona non grata. Ja sam u jednom romanu sa (delimičnom) tematikom iz tog perioda napisao da je Kolarčev narodni univerzitet promptno organizovao ubrzane kurseve zaboravljanja ruskog jezika, iako ni dan-danas nisam siguran da ta fikcija nema ama baš nikakvog uporišta u jednoj od naših prošloj realnosti. Ne kažem da je tako bilo, kažem da me ne bi iznenadilo da jeste. Kao što bi me iznenadilo da se zvanični Beograd - koji bi se, da ne bi Tita, danas lako mogao zvati Belgrad - makar simbolično osvrne na sedamdesetogodišnjicu Rezolucije informbiroa. Doduše s jakim razlogom, jer ako bi se naš trenutni Tito setio Titovog "njet", moglo bi mu se dogoditi da prođe kao što bi prošao bivši Tito da je rekao "da".
