Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''
Dakle ovako. Nedremani istraživački novinari proteklih dana su iščeprkali neke interesantne pojedinosti o tokovima ljudi, robe i kapitala povezanih sa gungulom u Lidlu koji crno na belo pokazuju da je značajan broj pilića kupljen „sirotinjskim“ novcima završio na pijačnim tezgama i mini-marketima gde se prodaje po redovnim, paprenim cenama, a da onaj hadžija koji je kupio 500 kg šećera tu količinu nije – kako sam ga ja neosnovano osumnjičio – iskoristio za pečenje rakije cujke, nego za prodaju na malo u svojoj bakalnici. Naravno po redovnim, paprenim cenama.
Tako – i nikako drugačije – u Srbiji završavaju sve akcije pripomaganja „najsiromašnijih slojeva stanovništva“. Treba li da vas podsećam na beogradske Srbobosance koji su vaktile sa hauba najmodernijih mercedesa srpskoj sirotinji raji po buvljacima prodavali paketiće humanitarne pomoći koju dr Dabić & Co nisu isporučivali onima kojima je bila namenjena, dakle izgladnelim Srbima u opsednutom Sarajevu, nego su velikodušno, ali po paprenim cenama, pomagali sirotinju raju u, recimo, Batajnici, a sad, ako se neko pomažući tako siromasima i obogatio, Bože moj, čini dobro i dobru se nadaj.
Eto uzgred odgovora na komentatorsko pitanje od sto hiljada sendviča – kome to metež može odgovarati, a istovremeno i odgovora zašto nisam imenovao onoga kome to odgovara. Nisam ga imenovao iz tehničkih razloga. Legion im je ime. Kako, recimo, imenovati stotine, možda i hiljade Srba koji su srpskim izbeglicama iz Hrvatske prodavali flašu vode po bagatelnoj cenu od deset maraka. Ni BIA to ne bi bila u stanju.
A eto i odgovora na pitanje koje u Srbiji niko nikada nije postavio: zašto država – ako hoće da radi svoj posao – treba da učini sve da meteže spreči ili da ih bar svede na najmanju moguću meru, a ne da radosno učestvuje u njihovom „otvaranju“, da ih medijski promoviše i teorijski opravdava.
Meteži se, naime, mogu kako tako kontrolisati samo dok su u fazi ekspres lonca, kad prerastu u fazu lokomotive, onda kontrolu preuzima Rogonja. Evo, recimo, Jogurt revolucija je bila ekspres lonac, ali već je Gazimestan – njena direktna posledica – postao lokomotiva. Gde nas je lokomotiva dovezla, to svi vidimo, ali vidite sad – možebiti da jednog dana neki lukavi opozicionar – umesto da preti javnim vešanjem premijerke na Terazijama – ode na neku rasprodaju pilića, popne se na pivsku gajbu, razdrlji košulju i – pokazujući prstom na Visoku Rezidenciju – iz glasa poviče: „Braćo, Srbi, sirotinjo, košuljo moja, tamo ima pilića kolko oćeš i to za džaba.“ Scenario katastrofe! Čuda i pokore! Šta da vam pričam. Ajd zdravo.
Bili bi vam mnogo zahvalni da podrzite nas sajt otvaranjem oglasa ispod i na vrhu
